Saobraćajne nezgode

U vezi veštačenja pored znanja najpre ističem i sledeće:

Moral igra veoma značajnu ulogu u pravosuđu čiji su sastavni deo i veštaci.
Moralno postupanje je lišeno bilo kakve koristi i laganja.
Suština morala je u njegovoj univerzalnosti na sve situacije u svim vremenima.
Veštak je lice koje poseduje veštinu koju sme da koristi samo kada je zbog nedostatka dokaza izložen perfidnim napadima najčešće odbrane okrivljenog pri čemu vešto mora pokazati vrlinu.
Vrlina je sklonost da se umešno bira sredina između krajnosti, ne gubeći iz vida pravednost.
Mudrost je kada u svakoj situaciji veštak bira sredinu između krajnosti, jer zna da obrazloži zašto je ispravnije postupiti na određeni način u konkretnoj situaciji.
Još je Sokrat u centar moralnosti stavio znanje kao vrlinu, smatrajući da je neznanje izvor loših dela tj. nemoralnosti.
Lukavstvo je opozit mudrosti, nemoralna je kategorija i izvire iz lenjosti, neznanja, pohlepe i najčešće se manifestuje u vidu sujete (u sudnici) jer čovekov (veštakov) duh nije u stanju da prihvati očigledno mu prikazane činjenice, što je skoro dnevna situacija. Mi se ne služimo lukavstvima.
Jedna od definicija veštaka je da je on stručna osoba iz oblasti u kojoj sud nije stručan, čije znanje je neophodno za rešavanje sporne stvari.
Pojam asocira na veštinu jer je to oblast koja najčešće zahteva i veštinu ali je u osnovi pojma reč ˝ekspert˝ tj stručnjak koji predmet spora rešava bazično strukom, a ne veštinom.
Veštačenje je most preko koga prelaze najteži slučajevi materijalnog i duhovnog sučeljavanja svojim stubovima duboko ukopan realnost i moral onoga ko se bavi tim poslom.
Da bi uvek izneo svoje stavove i mišljenje, nezavisno od želja i da bi priznao svoje greške, on mora iskazati najpre hrabrost. U toku svoje prakse kao i tokom svakog predmeta veštak mora biti istrajan i otporan na uticaje.
Mora biti savestan najpre u proučavanju uvek celog predmeta, dokritne i mora biti uvek i stalno dosledan stavovima u svakom svom veštačenju.
Veštakova unutrašnja duševna borba se svakodnevno ogleda u samokritičnosti i samosavlađivanju i mogućnosti shvatanja da sud nije bezgrešan i da presuda nije uvek ispravna te da njegovo veštačenje i kada je u potpunosti istinito i ispravno ne mora biti prihvaćeno od strane suda ili strana u postupku.

U ovom poglavlju sledi prikaz jednog broja radova na temu veštačenja.